(Mišljenje Ministarstva finansija, br. 413-00-155/2012-04 od 12.6.2012. godine)

Kada fizičko lice kao autor i vlasnik sajta ostvari prihod u vidu naknade koju mu isplaćuje strano pravno lice po osnovu korišćenja reklamnog prostora na sopstvenom internet sajtu fizičkog lica, s tim da strano pravno lice ne dobija nikakva prava na sam (sadržaj) sajta, već samo kupuje reklamni prostor na sajtu, taj prihod (po osnovu davanja na korišćenje reklamnog prostora) ima poreski tretman drugih prihoda fizičkog lica i podleže plaćanju poreza na dohodak građana 

„Odredbom čl. 1. i 2. Zakona o porezu na dohodak građana („Sl. glasnik RS“, br. 24/2001, 80/2002, 80/2002 – dr. zakon, 135/2004, 62/2006, 65/2006 – ispr., 31/2009, 44/2009, 18/2010, 50/2011, 91/2011 – odluka US i 7/2012 – usklađeni din. izn. – dalje: Zakon) propisano je da porez na dohodak građana, u skladu sa odredbama ovog zakona, plaćaju fizička lica koja ostvaruju dohodak, na prihode iz svih izvora, sem onih koji su posebno izuzeti tim zakonom.

Prihodi koji, saglasno Zakonu, podležu oporezivanju porezom na dohodak građana, oporezuju se bilo da su ostvareni u naturi, činjenjem ili na drugi način (član 3. stav 2. Zakona).

Ostalim prihodima fizičkog lica u smislu Zakona smatraju se i drugi prihodi koji po svojoj prirodi čine dohodak fizičkih lica, a naročito svi drugi prihodi koji nisu oporezovani po drugom osnovu ili nisu izuzeti od oporezivanja ili oslobođeni plaćanja poreza po Zakonu, prema odredbi člana 85. stav 1. tačka 14) Zakona.

Porez na druge prihode plaća se po stopi od 20%, na osnovicu koju čini oporezivi prihod kao bruto prihod umanjen za normirane troškove u visini od 20%, odnosno dokumentovane stvarne troškove (član 85. stav 3. i član 86. Zakona).

Imajući u vidu navedene zakonske odredbe i predmetni slučaj, a na osnovu prezentovanih činjenica, kada fizičko lice kao autor i vlasnik sajta ostvari prihod u vidu naknade koju mu isplaćuje strano pravno lice po osnovu korišćenja reklamnog prostora na sopstvenom internet sajtu fizičkog lica, s tim da strano pravno lice ne dobija nikakva prava na sam (sadržaj) sajta (fizičko lice ima sva lična i imovinska prava po osnovu toga što je autor sajta) već samo kupuje reklamni prostor na sajtu, taj prihod (po osnovu davanja na korišćenje reklamnog prostora) ima poreski tretman drugih prihoda fizičkog lica i podleže plaćanju poreza na dohodak građana saglasno odredbi člana 85. stav 1. tačka 14) Zakona, kao i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

Sa stanovišta obaveze plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, u predmetnom slučaju na prihod koji po svojoj prirodi čini dohodak fizičkog lica koji podleže oporezivanju porezom na drugi prihod, obračunava se i plaća doprinos za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje po stopi od 22%, a ukoliko lice nije osigurano po drugom osnovu i doprinos za obavezno zdravstveno osiguranje po stopi od 12,3%, na osnovicu koju čini oporezivi prihod kao ugovorena naknada umanjena za troškove koje je obveznik imao pri njegovom ostvarivanju i očuvanju, saglasno odredbama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje („Sl. glasnik RS“, br. 84/2004, 61/2005, 62/2006, 5/2009, 52/2011, 101/2011 i 7/2012 – usklađeni din. izn.).

U slučaju kada obveznik ostvaruje prihod u ili iz druge države, saglasno članu 107. Zakona, dužan je da sam obračuna i uplati porez po odbitku po odredbama Zakona, ako porez ne obračuna i ne uplati isplatilac prihoda, kao i ako prihod ostvari od lica koje nije obveznik obračunavanja i plaćanja poreza po odbitku. Saglasno st. 3. i 4. tog člana Zakona obveznik je dužan da poreskom organu, nadležnom prema mestu svog prebivališta, odnosno boravišta, najkasnije u roku od 30 dana od dana kada je primio prihode, dostavi poresku prijavu na Obrascu PP OPO – Poreska prijava o obračunatom i plaćenom porezu po odbitku i pripadajućim doprinosima na zaradu/drugu vrstu prihoda od strane fizičkog lica kao poreskog obveznika, koji je propisan Pravilnikom o obrascu poreske prijave o obračunatom i plaćenom porezu po odbitku i pripadajućim doprinosima od strane fizičkog lica kao poreskog obveznika („Sl. glasnik RS“, br. 11/2005).

Ukazujemo da, saglasno načelu fakticiteta, Poreska uprava u svakom konkretnom slučaju utvrđuje sve činjenice koje su od značaja za opredeljenje poreskog tretmana prihoda koje ostvari fizičko lice, prema članu 9. st. 1. i 2. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Sl. glasnik RS“, br. 80/2002, 84/2002 – ispr., 23/2003 – ispr., 70/2003, 55/2004, 61/2005, 85/2005 – dr. zakon, 62/2006 – dr. zakon, 63/2006 – ispr. dr. zakona, 61/2007, 20/2009, 72/2009 – dr. zakon, 53/2010, 101/2011 i 2/2012 – ispr.).“

Zaista smatram da sam bio veoma strpljiv, tolerantan, pun razumevanja za moderne svetske trendove i krizu u kojoj se naša privreda nalazi. Kada bih primio poruku od domaćeg pošiljaoca neželjene elktronske pošte (nardoski rečeno: spamera) ja bih prvo zvao telefonom, tražio nekog ko je zadužen za marketing, objašnjavao razliku između opt-in i opt-out sistema, edukovao u pogledu propisa koji se primenjuju i na kraju molio da više to ne čine.

Na spam koji sam primio prošle nedelje, odreagovao sam isto. Fino, krasno, lepo, kulturno, kad sa druge strane:

‘Naš ti kol’ko ja imam adresa u bazi?
‘De ću sad tvoju da tražim bre?
Š’a bre nije dozvoljeno kad to svi rade?
A kako ti misliš da ja onda radim bre?
Ma on je na putu, zovi bre iduće nedelje… pa samo nas je dvoje u firmi.
Ma podnesi bre š’a ‘oćeš!

umilni ženski glas.

Dobro, za početak, spameru (kao i njegovom dobavljaču Internet usluga, i Internet servisu za slanje masovnih mejlova) je poslat ovaj Zahtev spameru.doc (kliknite da preuzmete).

Prema Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti („Sl. glasnik RS“, br. 97/2008, 104/2009 – dr. zakon i 68/2012 – odluka US) e-mail adresa se može smatrati podatkom o ličnosti s obzirom na član 3. st.1. tč. 1. i tč. 2. koji glasi:

Podatak o ličnosti je svaka informacija koja se odnosi na fizičko lice, bez obzira na oblik u kome je izražena i na nosač informacije (papir, traka, film, elektronski medij i sl.), po čijem nalogu, u čije ime, odnosno za čiji račun je informacija pohranjena, datum nastanka informacije, mesto pohranjivanja informacije, način saznavanja informacije (neposredno, putem slušanja, gledanja i sl, odnosno posredno, putem uvida u dokument u kojem je informacija sadržana i sl.), ili bez obzira na drugo svojstvo informacije.

Fizičko lice je čovek na koga se odnosi podatak, čiji je identitet određen ili odrediv na osnovu ličnog imena, jedinstvenog matičnog broja građana, adresnog koda ili drugog obeležja njegovog fizičkog, psihološkog, duhovnog, ekonomskog, kulturnog ili društvenog identiteta.

Dakle, ako Vaša adresa elektrnonske pošte sadrži podatak na osnovu kojeg je moguće odrediti Vaš identitet, ona se smatra podatkom o ličnosti. Moja e-mail adresa je upravo takva: ime@prezime.com.

Dalje, Zakon o elektronskoj trgovini („Sl. glasnik RS“, br. 41/2009) članom 8. koji glasi:

Korišćenje elektronske pošte u svrhu slanja netražene komercijalne poruke, dozvoljeno je samo uz prethodni pristanak lica kome je takva vrsta poruke namenjena, u skladu sa zakonom

jasno, precizno, direktno i na nesumnjiv način definiše opt-in kao jedini zakonski dozvoljen sistem slanja komercijalnih poruka elektronskom poštom. Članom 22. istog zakona propisana je novčana kazna za pravno lice ukoliko prekrši ovu odredbu, u iznosu od 100.000 do 1.000.000 dinara.

Zaista, veoma nepatriotski od mene bi bilo kada bih se na svu ovu ekonomsku nedaću nedužnim spamerima koji pokušavaju da nekako opstanu na surovom srpskom tržištu, neminem lædere obraćao inspekcijama, organizacijama za zaštitu potrošača, sudu i sličnim institucijama. Valtazar Bogišić u svom Opštem imovinskom zakoniku za Crnu Goru iz 1888. godine u § 1000 kaže:

Ni svojim se pravom služiti nemoš’, tek drugome na štetu il’ dosadu.

Ko kome dosađuje, i ko nekažnjeno krši zakon, prosudite sami. Bez obzira na sve, imam pravo da znam gde se nalaze i ko obađuje moje podatke o ličnosti, i ja ga koristim. Ovim putem to savetujem i Vama.

Slobodno preuzmite Zahtev spameru.doc i upodobite ga Vašem slučaju ako želite. Namerno nisam napravio zatvoren folmular, već sam žutim označio delove teksta koje je potrebno da upodobite.

Ukoliko ne dobijem odgovor u zakonskom roku, ili ukoliko ne dobijem adekvatan odgovor, napraviću sledeći korak i obratiti se Povereniku za zaštitu podataka o ličnosti.

Pa će’ bre vidimo ko š’a ‘oće.

(Presuda Privrednog apelacionog suda, Pž. 10236/2011(3) od 24.4.2012. godine)

Protivno je dobrim poslovnim običajima i načelu savesnosti i poštenja osporavanje zakonskog zastupnika pravnog lica da lice koje je vršilo elektronsku prepisku sa službenog „e-maila“ tog pravnog lica sa memorandumom i svim podacima za to nije imalo ovlašćenje, jer niko ne može trpeti štetu zato što u dobroj veri komunicira sa licem koje je od strane pravnog lica ovlašćeno da koristi službenu internet adresu sa memorandumom privrednog društva, već za štetu mora da odgovara odgovorno pravno lice u kome taj zaposleni radi.

„Prvostepeni sud je pravilno cenio izjavu zakonskog zastupnika tuženog kada istu nije prihvatio. Direktor tuženog je izjavio da niko u njegovoj firmi nije bio ovlašćen da zaključuje ugovore, a da je M. J., koja je učestvovala u prepisci, zaposlena kod tuženog kao poslovni sekretar, ali su podaci dati bez ovlašćenja, jer je kod tuženog postojala jedna elektronska internet adresa, koju su koristili svi zaposleni.

Privredni apelacioni sud nalazi da je ovakav iskaz protivan dobrim poslovnim običajima i načelu savesnosti i poštenja. Kada bi se pružila pravna zaštita ovakvom držanju pravnog lica u pravnom prometu, to bi bio osnov za izuzetno visok stepen zloupotrebe prava i nesigurnosti pravnog prometa koji se odvija putem elektronske komunikacije, koja je u 21. veku jedan od najčešćih načina pregovaranja, slanja ponude i prihvata ponude, kao i slanja faktura, dakle ugovaranja pravnih poslova u velikom obimu, za koje zakon nije izričito propisao neku drugu obaveznu formu za zaključenje ugovora.

Elektronska prepiska je vršena sa službenog „e-maila“ tuženog sa memorandumom i svim podacima tuženog, te je pravilan zaključak prvostepenog suda, da niko ne može trpeti štetu zato što u dobroj veri komunicira sa licem koje je od strane tuženog ovlašćeno kao poslovni sekretar da koristi službenu internet adresu sa memorandumom privrednog društva, već za štetu mora da odgovara odgovorno privredno lice u kome taj zaposleni radi. Takođe, uobičajeno je u obavljanju delatnosti pravnog lica da elektronsku komunikaciju u vezi sa ugovaranjem poslova nikada ne vrši direktor neposredno, već njegov poslovni sekretar ili lice koje obavlja administrativne poslove.

Prvostepeni sud je pravilno zaključio da iz celokupne pisane elektronske dokumentacije proizlazi da su ovde parnične stranke bile u poslovnom odnosu, i to od faze pregovaranja, slanja ponude, prihvata ponude, slanja idejnih rešenja reklama, faktura putem elektronske komunikacije. Nesporno je da su u memorandumu elektronske poruke bili sadržani službeni podaci tuženog preduzeća, što je sud utvrdio uvidom u elektronsku prepisku. Sud je pravilno zaključio da je, u situaciji kada zaposleni – poslovni sekretar u ime preduzeća prihvata ponude, aktivno učestvuje u zaključenju pravnog posla, koristi jedinstveni mail tuženog sa memorandumom preduzeća (što je ovde bez sumnje bio slučaj, jer je M. J., koja je u vreme tuženog u funkciji poslovnog sekretara obavljala komunikaciju sa tužiocem i dostavljala grafička rešenja bilborda, ugovarala količine i popunjavala podatke o tuženom), isti zaposleni morao imati ovlašćenje za ovakvo postupanje.

Pravilan je zaključak prvostepenog suda da je tužilac tokom trajanja poslovnog odnosa u potpunosti ispunio svoju ugovornu obavezu, pošto je tuženom stavio na raspolaganje svoje reklamni pano i na istom izložio bilborde tuženog, na način, u periodu, vremenskim intervalima i na mestima na kojima je to tuženi zahtevao, te je sud mišljenja da je tuženom utuženim računima osnovano fakturisao marketinške – reklamne usluge koje je za tuženog izvršio na osnovu zaključenog poslovnog odnosa, u kome je tuženi vrlo aktivno učestvovao u ovom pravnom poslu. Takođe, u prilog tome da je tuženi sa tužiocem bio u poslovnom odnosu povodom reklamiranja postera sa reklamnim kampanjama stoji i činjenica da je tuženi za izradu tih reklamnih postera, u postupku po prinudnoj naplati po izvršnoj ispravi – presudi po tužbi štamparije, platio dug štampariji koja je štampala postere.

Pravilan je i zaključak prvostepenog suda da je tuženi morao biti upoznat sa činjenicom da mu je tužiočeva usluga reklamiranja fakturisana, pošto nije sporio da je fakture uredno primio. Tuženi se ne može pozivati na činjenicu da mu nije bilo poznato da je posao zaključen, a ukoliko je isti bio zaključen od strane neovlašćenog lica imao je mogućnost da ne odobri fakturisanu uslugu i da fakture blagovremeno reklamira, što nije učinio na zakonom propisan način, putem obaveštavanja u pismenoj formi, koje je mogao poslati tuženom preporučenim pismom, telegramom ili na neki drugi zakonom propisan način.

Prvostepeni sud je, nakon ocene izvedenih dokaza, pravilno odlučio da je osnovan tužbeni zahtev i da je tuženi u obavezi da plati naknadu za zakup bilborda, sve to uz pravilnu primenu materijalnog prava, i to čl. 17. i 262., člana 567. stav 1., člana 600., člana 277. stav 1. i člana 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.“

(Presuda Privrednog apelacionog suda, Pž. 10236/2011(3) od 24.4.2012. godine)

Prihvatanje ponude je izjava volje kojom se jedna strana saglašava sa primljenom ponudom i na osnovu koje nastaje ugovor i relevantna je ako po sadržini odgovara ponudi u pogledu bitnih sastojaka ugovora. Prihvatanje ponude ne mora biti u određenoj formi, osim ako zakon propisuje posebnu formu za zaključenje takvog ugovora, ali je u pravnom prometu uobičajeno da se prihvat ponude učini u formi u kojoj je data ponuda.

„U konkretnom slučaju je bilo sporno da li je lice koje je učestvovalo u elektronskoj prepisci povodom navedenog posla bilo ovlašćeno da istupa u ime tuženog i u njegovo ime da ugovora poslove.

Pravilan je zaključak prvostepenog suda da je tužilac elektronskim putem dostavio ponudu tuženog, koja je sadržala sve bitne sastojke ugovora. Prihvatanje ponude je izjava volje kojom se jedna strana saglašava sa primljenom ponudom i na osnovu koje nastaje ugovor i relevantna je ako po sadržini odgovara ponudi u pogledu bitnih sastojaka ugovora. Prihvatanje ponude ne mora biti u određenoj formi, osim ako zakon propisuje posebnu formu za zaključenje takvog ugovora, ali je u pravnom prometu uobičajeno da se prihvat ponude učini u formi u kojoj je data ponuda. U ovom slučaju, i ponuda i prihvat ponude i celokupna korespondencija stranaka povodom konkretnog poslovnog odnosa vršena je elektronskim putem.

Prvostepeni sud je, nakon ocene izvedenih dokaza, zaključio da je poslovni sekretar tuženog M. J. u elektronskoj komunikaciji istupala u ime tuženog, te da je celokupnu poslovnu korenspondenciju, u vezi sa konkretnim poslom zakupa bilborda i reklamiranja muzičkih kampanja tuženog, vršila sa tužiocem u ime tuženog, povodom konkretnog pravnog posla. Iz celokupne elektronske dokumentacije proizlazi da je tužilac posao izvršio u celosti, da je za izvršenu uslugu ispostavljao fakture, koje tuženi nije reklamirao bez odlaganja.“

Rešenje Apelacionog suda u Beogradu, Kž1. 5/2011 od 15.4.2011. godine

Mogućnost ispravke izvornika presude nije predviđena odredbama Zakonika o krivičnom postupku.

Iz obrazloženja:

„Dakle, prvostepeni sud okr. A. A. oglašava krivim zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika i u samom činjeničnom opisu radnji, koje su okr. A. A. stavljene na teret i za koje je oglašen krivim, se i ne navodi pribavljanje imovinske koristi, međutim, prvostepeni sud u izvorniku presude, nakon opisa radnji izvršenja, navodi da je okr. A. A. kao službeno lice, prekoračenjem granica svog službenog ovlašćenja, pribavio drugom kakvu imovinsku korist, što izreku čini nerazumljivom, zbog čega i postoji bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 11) Zakonika o krivičnom postupku (dalje: ZKP).

Navedenu apsolutno bitnu povredu odredaba krivičnog postupka prvostepeni sud je pokušao da ispravi donošenjem naredbe K. Po1. br. … od 28.2.2011. godine, kojom u predmetu K. Po1. br. … ispravlja zapisnik o glavnom pretresu, odnosno objavljivanju presude od 7.12.2010. godine, i transkripta audio-zapisa sa objavljivanja presude od 7.12.2010. godine, kojom naredbom u navedenom zapisniku i transkriptu, u stavu gde su opisana zakonska obeležja krivičnog dela, briše reč imovinsku.

Međutim, iz spisa predmeta proizilazi da je prvostepena presuda javno objavljena dana 7.12.2010.godine, te da je Tužilac za organizovani kriminal (dalje: Tužilac) žalbu na presudu izjavio dana 16.2.2011. godine, a da su branioci okr. žalbe izjavili 18.2.2011. i 21.2.2011. godine, dok je navedena naredba o ispravci Višeg suda u Beogradu K. Po1. br. … doneta tek 28.2.2011. godine, dakle nakon što su Tužilac i branioci okr. A. A. izjavili žalbe.

Dalje, prvostepeni sud naredbom K. Po1. br. … od 28.2.2011. godine vrši ispravku zapisnika o objavljivanju presude od 7.12.2010. godine i transkripta audio-zapisa sa objavljivanja presude od 7.12.2010. godine, i na taj način izvornik praktično usaglašava sa prepisom, što je apsolutno nedozvoljeno i čime je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka, predviđenu članom 368. stav 1. tačka 11) ZKP, koja vodi obaveznom ukidanju presude.

Dakle, apsolutno bitna povreda odredaba krivičnog postupka se, u konkretnom slučaju, ogleda u tome što, po odredbama ZKP, prvostepeni sud nije mogao da vrši ispravku objavljene presude tako što usaglašava izvornik sa prepisom presude, jer se, shodno odredbi člana 362. ZKP, pogreške u imenima i brojevima, kao i druge očigledne pogreške u pisanju i računanju, nedostatke i nesaglasnosti pismeno izrađene presude sa izvornikom, mogu ispraviti posebnim rešenjem. Dakle, radi se o mogućnosti da se očigledna pogreška u pismeno izrađenoj presudi ispravi i usaglasi sa izvornikom, prema kome se mogu ravnati pismeno izrađena presuda i overeni prepis presude, dok mogućnost ispravke izvornika presude nije predviđena odredbama ZKP.

Odredbom člana 313. stav 3. ZKP, na koju se pozvao prvostepeni sud u naredbi K. Po1. br. … od 28.2.2011 godine, može se izvršiti ispravka pogrešno upisanih imena, brojeva i drugih očiglednih pogrešaka u pisanju koje su u zapisnik o glavnom pretresu unete do zaključenja zasedanja, ali ne i nakon toga, odnosno ne i u fazi objavljivanja presude, što je prvostepeni sud učinio, pogrešno primenivši gore pomenutu odredbu ZKP, na fazu postupka nakon zaključenog zasedanja, na koju se citirana odredba ne odnosi, čime je učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 11) ZKP.“ 

(Mišljenje Ministarstva finansija, br. 413-00-32/2012-04 od 22.3.2012. godine) 

U slučaju kada udruženje (klaster) prenosi novčana sredstva po programu o rasporedu i korišćenju sredstava, obvezniku PDV – članu klastera, na osnovu zaključenog ugovora, a na ime realizacije određenog projekta, obveznik PDV dužan je da obračuna i plati PDV po opštoj stopi od 18%

„Odredbama člana 3. Zakona o porezu na dodatu vrednost („Sl. glasnik RS“, br. 84/2004, 86/2004 – ispr., 61/2005 i 61/2007 – dalje: Zakon) propisano je, da su predmet oporezivanja PDV isporuka dobara i pružanje usluga koje poreski obveznik izvrši u Republici uz naknadu, u okviru obavljanja delatnosti, kao i uvoz dobara u Republiku.

Saglasno odredbi člana 5. stav 1. Zakona, promet usluga, u smislu ovog zakona, su svi poslovi i radnje u okviru obavljanja delatnosti koji nisu promet dobara iz člana 4. ovog zakona.

Prema odredbi člana 17. stav 1. Zakona, poreska osnovica (dalje: osnovica) kod prometa dobara i usluga jeste iznos naknade (u novcu, stvarima ili uslugama) koju obveznik prima ili treba da primi za isporučena dobra ili pružene usluge, uključujući subvencije koje su neposredno povezane sa cenom tih dobara ili usluga, u koju nije uključen PDV, ako ovim zakonom nije drukčije propisano.

Odredbom člana 23. stav 1. Zakona propisano je, da opšta stopa za oporezivi promet dobara i usluga ili uvoz dobara iznosi 18%.

U skladu sa navedenim zakonskim odredbama, u slučaju kada udruženje prenosi novčana sredstva po Programu o rasporedu i korišćenju sredstava namenjenih za razvoj inovativnih klastera za 2010. godinu, obvezniku PDV – članu klastera, na osnovu zaključenog ugovora, a na ime realizacije projekta, obveznik PDV dužan je da obračuna PDV po opštoj stopi PDV od 18% i da obračunati PDV plati u skladu sa Zakonom. U ovom slučaju, osnovicu za obračunavanje PDV čini iznos primljenih novčanih sredstava u koji nije uključen PDV.“

Počnimo redom. ZAKONOM O PRIVREDNIM DRUŠTVIMA („Sl. glasnik RS“, br. 36/2011 i 99/2011) koji je na snagu stupio 4.1.2012. godine, a čije se pojedine odredbe primenjuju od 1.2.2012. godine, propisano je sledeće

Upotreba poslovnog imena, pečata i drugih podataka u dokumentima

Član 25

Poslovna pisma i drugi dokumenti društva, uključujući i one u elektronskoj formi, koji su upućeni trećim licima sadrže poslovno ili skraćeno poslovno ime, sedište, adresu za prijem pošte ako se razlikuje od sedišta, matični broj i poreski identifikacioni broj društva.

Društvo može uz poslovno ime da upotrebljava grb, zastavu, amblem, oznaku ili drugi simbol Republike Srbije ili strane države, domaće teritorijalne jedinice i autonomne pokrajine, međunarodne organizacije, uz saglasnost nadležnog organa te države, domaće teritorijalne jedinice i autonomne pokrajine ili međunarodne organizacije.

Društvo nije dužno da upotrebljava pečat u poslovnim pismima i drugim dokumentima društva, ako zakonom nije drugačije propisano.

Društvo ne može isticati prema trećim savesnim licima nedostatke u pogledu forme poslovnih pisama i drugih dokumenata propisane ovim članom.

Hajde da pročitamo treći stav još jednom:

Društvo nije dužno da upotrebljava pečat u poslovnim pismima i drugim dokumentima društva, ako zakonom nije drugačije propisano.

Hajde da iz tog stava izvučemo najbitnije:

(…) ako zakonom nije drugačije propisano.

Čime propisano?

zakonom

Dakle, osnovnoškolskim tumačenjem rečenice iz trećeg stava, uzimajući u obzir sva slova, kao i red reči u rečenici, možemo zaključiti da se upotreba pečata privrednog društva može propisati samo i isključivo zakonom.

Hm… A šta je to zakon? I ko ga piše? Odgovor na ovo pitanje nalazi se u USTAVU REPUBLIKE SRBIJE („Sl. glasnik RS“, br. 98/2006) koji je na snazi od 8.11.2006. godine.

UREĐENJE VLASTI

1. Narodna skupština

Položaj Narodne skupštine

Član 98

Narodna skupština je najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Republici Srbiji.

Nadležnost

Član 99

Narodna skupština:

7. donosi zakone i druge opšte akte iz nadležnosti Republike Srbije,

Primenimo opet osnovnoškolsko tumačenje citiranih rečenica: Narodna Skupština Republike Srbije donosi zakon.

Hajde sada da pogledamo koje obrazloženje je dobio direktor novoosnovane firme kada je hteo da otvori račun u Banca Intesa a.d. Beograd:

Obrazloženje

Bez potpisa, bez pečata, bez imena službenika, bez oznake ekspoziture banke, bez ikakvih odrednica koje bi mogle uputiti na davaoca ili poštovaoca ovakvog obrazloženja, direktor je u navedenoj banci dobio odštampan papir, koji sam skenirao. Verovatno je postojao opravdani strah da će nekako dospeti u javnost ili da će neko nastaviti da postavlja pitanja…

Hajde da vidimo onda šta piše u važećem ZAKONU O PLATNOM PROMETU („Sl. list SRJ“, br. 3/2002 i 5/2003 i „Sl. glasnik RS“, br. 43/2004, 62/2006, 111/2009 – dr. zakon i 31/2011) koji je na snazi od 17.5.2011. godine.

Idemo, Ctrl+F „pečat“ – nema. Ctrl+F „peč“ – nema. Ctrl+F „overa“ – nema. Ctrl+F „overu“ – nema. Ctrl+F „overit“ – nema. Pa šta onda ima?

II RAČUNI ZA OBAVLJANJE PLATNOG PROMETA

Dinarski računi

Član 3

Pravna lica i fizička lica koja obavljaju delatnost dužni su da za plaćanje u dinarima otvore tekući račun u banci, da vode sredstva na tom računu i vrše plaćanja preko tog računa, u skladu sa ovim zakonom i ugovorom o otvaranju i vođenju tog računa zaključenim s bankom.

Fizička lica koja ne obavljaju delatnost mogu imati kod banke račune za plaćanje u dinarima.

Pravna i fizička lica mogu imati više od jednog računa u jednoj banci i račune u više banaka.

Narodna banka Srbije propisuje uslove i način otvaranja, vođenja i gašenja računa kod banke, plan računa za obavljanje platnog prometa kod banke, kao i jedinstvenu strukturu za identifikaciju i klasifikaciju računa kod banke, u skladu sa ovim zakonom i zakonom kojim se uređuje naplata javnih prihoda.

Ministar nadležan za poslove finansija propisuje uslove i način plaćanja u gotovom novcu u dinarima za pravna lica i za fizička lica koja obavljaju delatnost.

Oblik naloga za plaćanje

Član 9

Nalog za plaćanje može biti u pisanoj formi, elektronski ili usmen. Usmeni nalog za plaćanje banka i klijent moraju prethodno predvideti ugovorom o otvaranju i vođenju računa.

Nalog za plaćanje mora da sadrži podatke o izdavaocu i primaocu naloga i njihovim bankama, podatke o iznosu, kao i druge propisane podatke.

Prijemna banka neće izvršiti nalog za plaćanje koji ne sadrži sve propisane podatke iz stava 2. ovog člana i ako postoji neusklađenost podataka koji onemogućavaju izvršenje naloga.

Prijemna banaka neće biti odgovorna ako nalog za plaćanje izvrši prema broju računa a nema saznanje da broj tog računa nije tačan.

Nalozi za plaćanje ispostavljaju se na jedinstvenim instrumentima platnog prometa, čiji oblik, sadržinu i način korišćenja propisuje Narodna banka Srbije, a način korišćenja instrumenata platnog prometa kod uplata javnih prihoda, kao i podatke koji se unose u te instrumente, Narodna banka Srbije propisuje na predlog ministarstva nadležnog za poslove finansija.

Banka će vratiti podnosiocu nalog za plaćanje koji nije ispostavljen u skladu s propisom iz stava 5. ovog člana.

Aha, dakle ovim zakonom propisano je da Narodna skupština Republike Srbije… Čekaj… Nije Skupština… Jeste Narodna, ali… Aha, Narodna banka Srbije. Dobro, znači Narodna banka Srbije propisuje sve gore navedeno.

Hajde da vidimo čime je Narodna banka Srbije propisala uslove i način otvaranja, vođenja i gašenja računa kod banke, plan računa za obavljanje platnog prometa kod banke, jedinstvenu strukturu za identifikaciju i klasifikaciju računa kod banke, kao i oblik, sadržinu i način korišćenja naloga za plaćanje koji se ispostavljaju na jedinstvenim instrumentima platnog prometa, i  način korišćenja instrumenata platnog prometa kod uplata javnih prihoda, kao i podatke koji se unose u te instrumente, koje propisuje na predlog ministarstva nadležnog za poslove finansija, na koje se poziva priloženo skenirano obrazloženje?

Evo je ODLUKA O USLOVIMA I NAČINU OTVARANJA, VOĐENJA I GAŠENJA RAČUNA KOD BANKE („Sl. glasnik RS“, br. 33/2005 i 25/2009) na snazi od 18.4.2009. godine, tačka 13. (Odluke inače nemaju članove, samo tačke):

Otvaranje i gašenje računa kod banke

13. Zahtev pravnih lica i fizičkih lica koja obavljaju delatnost za otvaranje računa kod banke sadrži: naziv podnosioca zahteva, mesto sedište, adresu, telefon, predmet poslovanja – delatnost, matični broj podnosioca zahteva, pečat i potpis lica ovlašćenog za zastupanje.

Stvarno propisan „pečat“.

Stani malo… Čime?

ODLUKOM O USLOVIMA I NAČINU OTVARANJA, VOĐENJA I GAŠENJA RAČUNA KOD BANKE.

ODLUKOM?

Odlukom koju je donela Narodna banka Srbije.

Hajde da se podsetimo šta smo izvukli kao najbitnije:

(…) ako zakonom nije drugačije propisano.

Zar zakone ne donosi beše Narodna Skupština Republike Srbije?

Dakle ako piše ZAKONOM, onda ZAKONOM.

Ne ODLUKOM, ne UREDBOM, ne REŠENJEM, ne PRESUDOM, ne ZAKLJUČKOM, ne PREDLOGOM, ne ZAHTEVOM, ne UPUTSTVOM, ne PRAVILNIKOM, ne STATUTOM, ne UGOVOROM, ne MOLBOM, ne ŽALBOM.

ZAKONOM!

Kako Narodna banka Srbije nema zakonodavnu vlast, i kako Odluka na koju se bankarski službenik poziva nije doneta od Narodne skupštine Republike Srbije, možemo da konstatujemo samo sledeće: Navedene odluke u kojim se zahteva pečat privrednog društva nisu u skladu sa zakonom.

Odluka mora da bude u skladu sa Zakonom jer Narodna banka Srbije nema zakonodavnu vlast.

A vi se gospodo koja ne usklađujete propise, igrate sa našim privrednim sistemom kao deca sa kockama. Posle nije ni čudo što osnovnoškolsko tumačenje reči u rečenici ne pomaže.

DODATAK: Ministar Finansija i privrede je svojim Objašnjenjem objasnio Poreskoj upravi da pečat firme nije obavezan Objašnjenje upotrebe pečata u poreskopravnom postupku (.PDF)

U toku vikenda smo saznali da je Uprava za igre na sreću (u daljem tekstu: “Uprava”) svim Internet provajderima u Srbiji (u daljem tekstu: „ISP“) uputila pismo/dopis/obaveštenje/zahtev. Ovim pismom Uprava je ISP-ove:

● informisala da Igre na sreću putem Interneta /sredstava elektronskih komunikacija/ na teritoriji RS mogu se priređivati od strane DLS i lica koja poseduju prethodno pribavljeno odobrenje koje izdaje Uprava (čl. 22 i 97 Zakon o igrama na sreću, Sl. gl. 88/11, “ZIS” ), što je suštinski potpuno nesporno;

● zamolila da izvrše hitnu blokadu pristupa Internet stranicama inostranih priređivača igara na sreću koji nemaju odobrenje Uprave a čiji je spisak dostavljen u prilogu pisma/obaveštenja, što nas je potpuno šokiralo; i

● upozorila da ukoliko ne blokiraju tražene Internet stranice mogu snositi pravne sankcije, pre svega mogu biti odgovorni za krivično delo Neovlašćeno organizovanje igara na sreću (čl. 352 Krivični Zakonik, 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09, “KZ”).

Ovaj poziv na blokadu sadržaja na Internet je upućen u “pravom trenutku da prođe neprimetno”, uzimajuči u obzir da je internet javnost već mobilizovana i vrlo osetljiva na pitanja zadiranja vlasti u “njen” informacioni prostor usled solidarnosti u globalnoj borbi protiv predloga propisa poput SOPA, PIPA i ACTA. Stoga, Internet zajednica se odmah po saznanju za pismo Uprave uzburkala tumačeći ga kao odluku državnog organa koju ISP-ovi moraju poštovati usled čega je na račun same regulative i zakonodavca upućeno dosta teških reči.

U nastavku teksta pokušaćemo da dokažemo da pravna regulativa u Republici Srbiji nije odgovorna za ovaj skandalozan zahtev Uprave već da je u pitanju svojevoljno, protivzakonito i protivustavno ponašanje ovog izvršnog organa. Sa druge strane, iako u nezgodnom položaju, ISP-ovi moraju biti svesni da karaktera ovog zahteva uprave te da se oni njemu ne smeju povinovati. U nastavku je detaljno objašnjeno usled čega pismo predstavlja samo pokušaj zastrašivanja pravnim sankcijama koje su em van nadležnosti Uprave em potpuno neprimenjive na ISP-ove.

Šta Uprava može da uradi ISP-ovima?

Najpre moramo napomenuti da je je potreba Uprave da sprovede ZIS, u smislu da se onemogući inostrane i stimuliše domaće priređivače igara na sreću, a sve u cilju povećanja budžetskih prihoda iz ovog izvora (koji jesu krajnje izdašni i značajni), načelno razumljiva i legitimna.

Ipak mere za kojima je Uprava posegnula (pismo koje poziva na blokadu) smatramo pre svega kratkovidim ali i, što je mnogo važnije, protivustavnim i pravno neosnovanim. Ukratko, Uprava je kroz pisamce, zarad regulisanja tržišta igara na sreću preko sredstava elektronskih komunikacija, pokušala da na mala vrata uvede cenzuru odnosno da reguliše sferu medija i ograniči slobodu informisanja.

Sasvim je jasno da pismo koje je Uprava dostavila ISP-ovima nije pravni akt odnosno ne predstavlja nikakav pravno relevantan dokument. Naime, Uprava ne poseduje nikakva ovlašćenja koja može ispoljiti u odnosu na ISP-ove (nadležnost Uprave: čl. 12 ZIS) te je ovo obraćanje čisto informativnog karaktera. Ni Zakonom o elektronskim komunikacijama, kao ni Zakonom o opštem upravnom postupku, nije predvidjen ovakav način obraćanja Uprave pružaocima Internet usluga.

Dodatno, treba da budemo svesni da Uprava ne može ni na koji način omesti rad ISP-a niti im može izreći sankcije. Najviše što može Uprava je da podnese krivičnu prijavu tužilaštvu (u vezi sa povredom čl. 352 KZ-a) odnosno da podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka mesno nadležnom prekršajnom sudu (u vezi sa povredom čl. 10 st. 18 ZIS-a), što će u nastavku biti detaljno razjašnjeno.

Dakle, podvlačimo: Uprava može samo da pokrene postupak ali Sud donosi odluku.

Odgovornost po Krivičnom Zakoniku?

Čl. 352 predviđa odgovornost za priređivanje igara na sreću. ISP koji građanima pružaju usluge pristupa Internetu nikako se ne mogu kvalifikovati kao priređivači te je ovakvo upozorenje čisto zastrašivanje ISP-ova kako bi izvršili blokiranje stranih priređivača.

(1) Ko bez odobrenja nadležnog organa priređuje igre na sreću, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine.

(2) Organizator igre na sreću ili učesnik u igri iz stava 1. ovog člana koji se posluži obmanom, kazniće se zatvorom od tri meseca do pet godina.

(3) Sredstva namenjena ili upotrebljena za izvršenje dela iz st. 1. i 2. ovog člana, kao i novac i drugi predmeti koji služe u igri na sreću, oduzeće se.

U svakom slučaju, jako je interesantna strategija Uprave da ISP-ovima preti pištoljem koji je očigledno prazan. Da li je Uprava očekivala da niko u RS ne čita propise ili da je njeno pismo garant prava i pravde ostaje nejasno.

Odgovornost po Zakonu o igrama na seću?

Odgovornost ISP-a na prvi pogled izgleda nešto drugačija situacija ukoliko se obrati pažnja na čl. 10 st. 18 ZIS-a, koji se u pismu ne spominje, a koji predviđa da je zabranjeno “omogućavanje učestvovanja u igrama na sreću preko sredstava elektronske komunikacije koje organizuje lice koje ne poseduje odobrenje”. Za kršenje ovog pravila ZIS predviđa novčanu kaznu u iznosu od 100.000 dinara do 2.000.000 dinara.

Na prvu loptu možemo pomisliti da se pružanje usluga pristupa Internetu pa i konkretnim stranicama inostranih priređivača igara na sreću može ektenzivnim tumačenjem podvesti pod “omogućavanje učestvovanja u igrama na sreću preko sredstava elektronske komunikacije”. U skladu sa tim možemo naivno pomisliti da ukoliko ne blokiraju dostavljene Internet adrese ISP-ovi hipotetički mogu odgovarati novčanim kaznama (i nikako drugačije). Ipak postoji čitav niz razloga zašto ovo ektenzivno tumačenje ne može biti prihvaćeno a ni realno.

Primena konstrukcije “omogućavanje učestvovanja u igrama na sreću preko sredstava elektronske komunikacije“ je pravno-tehnički izuzetno problematična. Naime, korišćenje pojma “omogućavanje” bez bližeg zakonskog definisanja je opasno usled mogućnosti pomenutog ekstenzivnog tumačenja koje bi moglo da obuhvati i:

1. prodavca računara, pošto nema kockanja na Internetu bez računara;

2. telekom kompaniju od koga provajderi zakupljuju žicu;

3. EPS koji igračima daje struju neophodnu za proces kockanja;

4. banku koja igračima omogućuje transfer novca kojim vrše samo klađenje;

5. i mnoge druge bez kojih učestvovanje u igrama na sreću putem sredstava elektronske komunikacije ne bi bilo moguće.

Ipak, pored ovih kreativnih argumenata, mnogo je važnije imati na umu osnove našeg društvenog uređenja odnosno činjenicu da je sloboda informisanja odnosno sloboda medija zagarantovana samim Ustavom RS u okviru koga čl. 50 st. 3 predviđa: “U Republici Srbiji nema cenzure. Nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja….” Dodatno, Zakon o javnom informisanju (“ZOJI”) predviđa u čl. 2 st. 3 i 5: “Niko ne sme, ni na posredan način, da ograničava slobodu javnog informisanja, naročito zloupotrebom državnih ili privatnih ovlašćenja, zloupotrebom prava, uticaja ili kontrole nad sredstvima za štampanje i distribuciju javnih glasila ili nad uređajima za emitovanje i radiofrekvencijama, kao ni bilo kojim drugim načinom podesnim da ograniči slobodan protok ideja, informacija i mišljenja. O povredama slobode javnog informisanja odlučuje sud, po hitnom postupku.”

Sa druge strane, treba uzeti u obzir i čl. 16. st. 1. važećeg Zаkоnа о еlеktrоnskој trgovini, kојi glаsi:
“Pružаlаc uslugа kојi prеnоsi еlеktrоnskе pоrukе kоје mu је prеdао kоrisnik uslugа, niје оdgоvоrаn zа sаdržај pоslаtе pоrukе i njеnо upućivаnjе, аkо niје:
1) inicirао prеnоs;
2) izvršiо оdаbir pоdаtаkа ili dоkumеnаtа kојi sе prеnоsе;
3) izuzео ili izmеniо pоdаtkе u sаdržајu pоrukе ili dоkumеnаtа;
4) оdаbrао primаоcа prеnоsа.”

Na osnovu navedenog, činjenica da ISP putem Interneta omogućavamo nekom da uspostavi informacionu vezu sa određenim informacionim sistemom (priređivačem) ni na koji način ne može predstavljati “omogućavanje”. Samo “omogućavanje” je neophodno tumačiti kao aktivnu radnju koja mora sadržati određen stepen namere, svesnog pomaganja licu da ostvari određeni cilj, što u ovom konkretnom slučaju ne postoji. Korisnicima Interneta u Srbiji bi, drugačijim tumačenjem pojma “omogućavanje”, protivustavno bila uskraćena informacija o postojanju nekog sadržaja, i to od strane nenadležnog organa.

Na samom kraju zgodno je napomenuti da mera sprečavanja pristupa određenim Web lokacijama koja bi obavezivala sve Internet provajdere nije predviđena Zakonom o elektronskim komunikacijama, a kao što je navedeno, sasvim sigurno Uprava nema nadležnost za izricanje takve mere Internet provajderima. Čak i ukoliko bi na neki način takva mera bila ugrađena u sam pravni sistem (izmenama postojećih zakona), nju usled navedenih Ustavnih rešenja ne bi mogao da izriče bilo koji organ osim Suda.

Zaključak

Nakon svega navedenog jasno je da Uprava očigledno loše tumači zakon i preti. Slanjem pisma Uprava je nespretno pokušala da ISP-ovima utera strah u kosti i iznudi promenu na tržištu ne mareći za potencijalne negativne posledice o kojima će, nadam se više biti izneseno u drugim tekstovima (npr. zašto bi ISP-ovi trebali da snose troškove regulisanja tržišta igara na sreću).

ISP-ovi, iako između čekića i nakovnja, ne smeju se povinovati ovom pismu a oni koji to eventualno učine moraju biti svesni da će ih celokupna Internet zajednica držati odgovornim za cenzuru Interneta što će se zasigurno odraziti na njihovu reputaciju pa samim tim i na tržišnu poziciju (koja će verovatno nestati).

P.S. Napominjemo da je ovaj blog radni tekst koji će biti dopunjavan. U njegovoj izradi konsultovali smo sledeće propise:

● Ustav Republike Srbije

● Zakon o igrama na sreću

● Krivični Zakonik

● Zakon o elektronskim komunikacijama

● Zakon o upravnom postupku

● Zakon o elektronskoj trgovini

● Zakon o javnom informisanju

i niti jedan od njih ne omogućava ovakvo ponašanje Uprave za igre na sreću.

(Mišljenje Ministarstva finansija, br. 413-00-00958/2011-04 od 24.10.2011. godine)

Kada domaći obveznik PDV koji pruža usluge održavanja, instalacije i tehničke podrške server aplikacije i POS aparate i usluge upravljanja server aplikacijama preuzme obavezu da u korist onog lica koje na teritoriji Srbije nema sedište ni stalnu upravu, odustane od pružanja navedenih usluga, uz naknadu, nije dužan da na tu naknadu obračuna i plati PDV, jer je mesto prometa inostranstvo. 

Odredbama člana 3. Zakona o porezu na dodatu vrednost („Sl. glasnik RS“, br. 84/2004, 86/2004 – ispr., 61/2005 i 61/2007 – dalje: Zakon) propisano je. da su predmet oporezivanja PDV isporuka dobara i pružanje usluga koje poreski obveznik izvrši u Republici uz naknadu, u okviru obavljanja delatnosti, kao i uvoz dobara u Republiku.

Promet usluga, u smislu ovog zakona, su svi poslovi i radnje u okviru obavljanja delatnosti koji nisu promet dobara iz člana 4. ovog zakona (odredba člana 5. stav 1. Zakona).

Saglasno odredbama člana 12. st. 1. i 2. Zakona, mesto prometa usluga je mesto u kojem pružalac usluga obavlja svoju delatnost, a ako se promet usluga vrši preko poslovne jedinice, mestom prometa usluga smatra se mesto poslovne jedinice.

Izuzetno od st. 1. i 2. ovog člana, mestom prometa usluga smatra se mesto u kojem primalac usluge obavlja delatnost ili ima poslovnu jedinicu za koju se pruža usluga, odnosno mesto u kojem primalac usluge ima sedište ili prebivalište, ako se radi o uslugama preuzimanja obaveze da se u potpunosti ili delimično odustane od vršenja neke delatnosti ili korišćenja nekog prava (stav 3. tačka 4) podtačka (3) istog člana Zakona).

U skladu sa navedenim zakonskim odredbama, kada obveznik PDV – domaće privredno društvo, koje pruža usluge održavanja, instalacije i tehničke podrške za server aplikacije i POS aparate i usluge administracije i upravljanja server aplikacijama privrednim društvima iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore, zaključi ugovor sa stranim licem, tj. licem koje na teritoriji Republike Srbije nema sedište ni stalnu poslovnu jedinicu, odnosno prebivalište, u konkretnom slučaju sa licem iz Slovačke, i tim ugovorom preuzme obavezu da u korist lica iz Slovačke odustane od pružanja usluga održavanja, instalacije i tehničke podrške za server aplikacije i POS aparate i usluga administracije i upravljanja server aplikacijama privrednim društvima iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore, uz naknadu, reč je o usluzi čije je mesto prometa Slovačka. S tim u vezi, obveznik PDV koji pruža predmetnu uslugu (preuzimanje obaveze) nije dužan da za tu uslugu obračuna i plati PDV a ima pravo na odbitak prethodnog poreza po tom osnovu u skladu sa Zakonom.

Operateri mobilne telefonije koje sam pomenuo u članku „Opšti neuslovi“ zbog nemogućnosti dobijanja teksta ugovora na uvid pre potpisivanja ugovora su odreagovali tako što su svi postavili ažurne Opšte uslove i sve korisničke ugovore na svoje Internet prezentacije, i to:

Mobilna telefonije Srbije – http://www.mts.telekom.rs/index.php/pretplatnicki-ugovor.html
Telenor Srbija – http://www.telenor.rs/sr/O-Telenoru/Telenor-u-Srbiji/Podaci-kompanije/Opsti-uslovi/
VIP Mobile – http://www.vipmobile.rs/o-vipu/o-nama-/opsti-uslovi.198.html

Smatram da je najnormalnija stvar da Opšti uslovi i konkretni ugovori kojima potrošač pristupa (dakle adhezioni, ugovori po pristupu, odnosno formuralni ugovori) budu dostupni potrošaču pre nego što ih zaključi. Svakom potrošaču na ovaj način je pružena mogućnost da sve pročita, uporedi i izabere prema svojoj volji. Ovo se ne odnosi samo na operatere mobilne telefonije već i na komunalna preduzeća, elektrodistribuciju, dobavljače gasa, operatere fiksne telefonije, prevoznike gradskog i međugradskog saobraćaja, banke, i sve druge koji imaju ugovore po pristupu.

Drugi događaj koji me je podstakao na ovakav naslov je izvoz robe preko pošte. Olakšan izvoz. Jednostavan izvoz. Evo su članci u Press Online: http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/191142/PostEksport i na B92: http://www.b92.net/biz/vesti/Cvetković preporučuje PTT

Kao kuriozitet koji sam saznao u vezi sa servisom Post Eksport (molim ne mešati sa Post Ekspress) u razgovoru sa Bojanom Nikolić direktorkom samostalnog sektora za kurirske ekspres i paketske usluge JP PTT „Srbija“ je da je prvi artikal izvezen putem ove usluge bio tepih, iz Pirota, za Bugarsku. Takođe, trenutno najveći korisnik ove usluge je preduzeće „Mikroleketronika“ iz prestonice Fejsbuka – Lajkovca. Svaka sličnost sa postojećim šalama je (nadam se) slučajna. Takođe, Pošta priprema još jedan servis nazvan Web Express čiji video prikaz funkcionisanja možete pogledati ovde.

Kad već sumiram pomaknuća, želim da navedem neka koja su se desila u poslednjih godinu dana u ovoj oblasti, a za koje je odgovorna Država. Prvo, izmenama i dopunama Zakona o republičkim administrativnim taksama ukinut je ceo Tarifni broj 51, a samim tim i veliki broj sitnih taksi vezan za carinjenje, obavljanje izvoza i uvoza. Dalje, podignut je limit za uvoz robe bez carinjenja sa 25/45 evra na 50/70 evra i objašnjene su carinske procedure. Takođe, elektronski račun je dobio istu pravnu i upotrebnu vrednost kao i papirni račun (Mišljenje Ministarstva finansija, br. 413-00-552/2011-04 od 29.6.2011. godine), i predložen je novi Zakon o računovodstvu. Veoma bitno, dobijeno je Mišljenje Narodne Banke Srbije prema kome ne postoje prepreke za poslovanje PayPal-a u Srbiji.

Znam da elektronska trgovina i elektronski servisi još ne funkcionišu onako kako treba. I znam da nemam vremena da čekam. Hoću sad i hoću sve! Ali činjenica je da se nešto pomerilo i to u pravom smeru. I to treba konstatovati.

Vidite da ipak može.

Sa svega navedenog, želim da uputim moju ličnu zahvalnost na radu, koji uveliko prevazilazi uobičajeni rad „državnih službenika“, Jasni Matić, Slobodanu Markoviću i Stefanu Lazareviću. Naročito sam zahvalan Zoranu Torbici koji predstavlja sponu između Internet zajednice i Države.

Napomena: Ja nemam problem sa imenovanjem ljudi. Ako ga Vi imate, onda je to Vaš problem.